Sli­kar­ka Gor­da­na Tre­bje­ša­nin na­kon pa­u­ze od sko­ro de­set go­di­na po­no­vo se pred­sta­vi­la pod­go­rič­koj pu­bli­ci sa­mo­stal­nom iz­lo­žbom sli­ka. Naj­no­vi­ju po­stav­ku „Ne­bo od bo­ro­va” iz­lo­ži­la je u ga­le­ri­ji „Art”, a pret­hod­no je u Glav­nom gra­du iz­la­ga­la 2006. go­di­ne u ga­le­ri­ji „Cen­tar”.
No­vu po­stav­ku či­ni 30-ak ra­do­va, uglav­nom ulja na plat­nu, pej­za­ža i ur­ba­nih pa­no­ra­ma. Ne­ki od ovih pej­za­ža vr­lo su po­zna­ti, ne­ki ma­nje po­zna­ti, ne­ki iz­ma­šta­ni. Ali, svi­ma im je za­jed­nič­ka jed­na nit, ot­kri­la je na otva­ra­nju prek­si­noć sli­kar­ka Ma­ša Jo­vo­vić.
- Go­ci­no dje­lo nam ne­se­bič­no do­no­si mir, spo­koj i ti­ši­nu. I to ni­su mir i ti­ši­na kao od­su­stvo sa­dr­ža­ja ili bu­ke, već kao sfe­ra du­bo­ke mi­sli, in­te­li­gen­ci­je i ma­šte u ko­joj sve na­sta­je i ne­sta­je, i čo­vjek, i pti­ce, i sta­blo, i tra­va, cvi­jet... – re­kla je Jo­vo­vi­će­va, pre­po­ru­ču­ju­ći ovu po­sta­vku pu­bli­ci.
Za raz­li­ku od pret­hod­nih dje­la, na no­vim plat­ni­ma ko­ji­ma se pred­sta­vi­la tre­bje­ša­nin pre­vla­đu­je pri­ro­da.
- Ne­ka­ko se to de­si­lo spon­ta­no, a sve je po­če­lo od cr­te­ža bo­ro­va, ko­ji su ka­sni­je pre­ra­sli u sli­ke – ob­ja­sni­la je Tre­bje­ša­nin.
Ne­ki pej­za­ži su ve­o­ma pre­po­zna­tlji­vi, kao mo­ti­vi Će­mov­skog po­lja, ili ul­cinj­skih ka­li­me­ra, pa je bi­lo za­ni­mlji­vo ču­ti da li su sli­kar­ku nji­ma pri­vu­kle ne­ke lič­ne pri­če i de­ša­va­nja, ili „ge­o­me­tri­ja”, „ras­po­red stva­ri u pro­sto­ru”.
- Sve na­rav­no po­či­nje opa­ža­njem, ko­je se ka­sni­je to­kom ra­da u ate­ljeu pre­o­bli­ku­je. Na­rav­no, sva­ko od nas ve­zan je za ne­ki pej­zaž ko­ji nas pod­sje­ća na dje­tinj­stvo, od­ra­sta­nje, lju­de. I, ni­šta ni­je slu­čaj­no – sma­tra sli­kar­ka.
A ka­da je u pi­ta­nju ko­lo­rit, tu je mo­žda i naj­o­či­gled­ni­ja pro­mje­na kod ove sli­kar­ke.
- Je­ste, ko­lo­rit je sa­da mno­go sve­de­ni­ji, kao i mo­tiv, a kom­po­zi­ci­ja je sve to is­pra­ti­la – is­ta­kla je ona.
Iz­lo­žbu ko­ja se mo­že po­gle­da­ti na­red­nih de­se­tak da­na pra­ti ka­ta­log za ko­ji je pred­go­vor na­pi­sa­la isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Lji­lja­na Ze­ko­vić. Umjet­ni­ca ovom iz­lo­žbom, ocje­nju­je Ze­ko­vi­će­va, po­tvr­đu­je svo­ju kre­a­tiv­nu zre­lost, „sli­je­de­ći is­toč­njač­ki prin­cip o ne­raz­dvoj­noj ve­zi čo­vje­ka i pri­ro­de”. Ona ej za­pi­sa­la da se Tre­bje­ša­nin opre­dje­li­la za pej­zaž „kao in­spi­ra­tiv­ni pro­stor ko­ji za nju predstvlja ne­što vi­še od vi­zu­el­nog fe­no­me­na”. „On po­sje­du­je tran­scen­den­tal­nu di­men­zi­ju ko­ju umjet­ni­ca de­cid­no ak­cen­tu­je sa­mim na­zi­vom iz­lo­žbe, či­je tu­ma­če­nje mo­že­mo u ne­kim spri­tu­al­no-in­te­lek­tu­al­nim aspek­ti­ma po­ve­za­ti sa este­ti­kom že­na”, za­pi­sa­la je Ze­ko­vić.
Iz­lo­žba Gor­da­ne Tre­bje­ša­nin dio je li­kov­nog seg­men­ta pro­gra­ma ma­ni­fe­sta­ci­je DE­US.
Ž.J.

Sli­ke uspo­me­na na
uni­šte­ne bo­ro­ve
Mo­tiv Će­mov­skog po­lja po­stao joj je po­seb­no in­te­re­san­tan ka­da je oko­li­na Pod­go­ri­ce dra­stič­no po­če­la da se mi­je­nja, „da ne­sta­je u ne­po­vrat”.
- Ka­da je po­čeo da se gra­di no­vi put pre­ma Pe­trov­cu dr­ve­će se uni­šrt­ta­va­lo do te mje­re da se u me­ni ja­vio ne­ki žal za tim bo­ro­vi­ma. A, bo­ro­vi uvi­jek ra­stu na po­seb­nim mje­sti­ma, ko­ja opet obi­lu­ju ne­kim spe­ci­fič­nim to­na­li­te­tom, ko­lo­ri­tom, pa ako ho­će­te i ge­o­me­tri­jom – ob­ja­sni­la je Gor­da­na Tre­bje­ša­nin.